GODINA "OGULINA U SRCU"

 

 

Jebo te, podsjetili me vrli komentatori da ovo sranje što pišem, traje već godinu dana. Ne mogu vjerovat. Kao da je bilo jučer. A ja zaboravio.

Čekaj, kaj sam ono zaboravil ???????.

Nekakvu obljetnicu. Godinu dana, čega ono ?.

Ej prijatelju, čega ono godinu dana ?.

Moj frend Alzheimer se dere:„Pa bloga kretenu, bloga, godinu dana bloga“.

 

Vidi vidi, pa stvarno sam zaboravio. Kako sam mogao smetnuti s uma takav značajan datum. Petak, 2. prosinca 2011. - post "Što je meni ovo trebalo".A sigurno je taj značajan događaj bio i u TV kalendaru. Sigurno.

Uglavnom, hvala svima koji su nemajući pametnijeg posla posjetili ovaj blog, i imali strpljenja čitati moje blebetanje. Sada bi netko normalan napravio mali rezime, znate ono…….u godinu dana objavio sam toliko i toliko postova, toliko i toliko kartica teksta, bilo je toliko i toliko komentara, najviše se je javljao komentator pod imenom tim i tim i tako dalje i tako dalje. Naravno da takvo nešto od mene smotanog i lijenog, niste mogli očekivati. Ja vam samo dragi prijatelji (i neprijatelji) mogu reći da mi je prošlih godinu dana druženja s vama, bilo iznimno ugodno. Stekao sam na opću radost hrpu novih mrzitelja, neki više ni ne govore sa mnom i to me psihički ubija, ali valjda sam stekao i nekog prijatelja. Onog virtualnog. Koji dijeli moj svjetonazor, moje stavove i moje bedastoće.

Ne mogu biti piz….da i reći da mi nije drago kad mi netko kaže:

„Čuj stari, baš si ono dobro napisal. Užival sam čitajući“.

Pa to je i svrha bloga. Ponuditi ljudima svoje viđenje nekog događaja ili nekog vremena, izraziti svoje slaganje ili neslaganje s nekim postupcima nekih ljudi, zabilježiti u kratkim minijaturama nešto što te se dojmilo i to podijeliti s nekim nepoznatim osobama. Zapravo, najviše volim pisati o onim prošlim vremenima. I vjerujte, zaista to pišem iz duše, iz srca. Koliko sa svojim skromnim, jadnim mogućnostima, to mogu. Drago mi je kad u komentarima pročitam da sam takvim pisanjem izazvao poneku suzu u kutu oka. To znači da nisam sam. Da je netko je još na mojoj „valnoj dužini“. Da ima nade za nas.Jer ne moramo činiti ništa veliko - samo male stvari s velikom ljubavi, rekla je za Ogulin u srcu, Majka Tereza.

A kada je politika u pitanju, oduvijek mi je bila mrska, ali bez nje se ne može. Ako se ti nećeš baviti njome, one će se baviti tobom. Znaju mi reći:

„Jeba te, jesi one namazal. Svaka ti čast. Kaj se ne bojiš“.

I onda mi na um dođe, kada je u pitanju bojiš li se ili ne, ona mudra izreka Meše Salimovića:

„Boj se ovna, boj se govna, kad ću živjet…….!

Ogulinci bi to jednostavnije rekli:

„Niš ne veliš, ni ni“.

I tako vam ja dragi moji godinama laprdam u vjetar a promijeniti ne mogu ništa. Bavim se Sizifovim poslom poput onog tipa, mislim da se zove Maks. I onog Uskoga. Žao mi je što su neki dobri dečki odustali, poprište su napustili Janjo, Rambo i Ogulin blog. Umorili se valjda. Jer, "kako ću ja ostati mlad ako svi odete, ovaj, ostarite". I zato vjerujem da će se vratiti. Jer siguran sam da i njihovo, decentno i duhovito pisanje, pridonosi identitetu grada.

Mislim da je sada dosta. Politike nam treba ljudi. PO-LI-TI-KE. Doduše, baš si  skiciram nešto drugo. O zimi. Točnije o nekadašnjim zimama u Ogulinu s fotkama grada za ovog zadnjeg snijega. Baš.......čekaj, kaj sam ono mislil reć.

Alzheimeruuuuuu, daj pomogni.

P.S.

Ovaj postić sam napisao onako, na mah, bez koncepcije. U jednom dahu. Jednostavno mi došlo. I neću ga pregledavat već samo stisnuti - objavljeno. Zato, bog i fala i nemojte kaj zamerit.

19. 12. 2012.

Nebojša Magdić