KOŠNJA KAKVA JE BILA PRVLJE

 

Ništo zadnji dani malo pišem pa se niki jadidu. Velidu,  daj malo nemaži kega, da se pripovida. Bi ja lipi moji, al nimam vrimena.

Za vikend sa moral na more a onda se ulovil košnje. Imam ja tega dosta za delat. Znate kako su naši stari vavik ništo kupovali. Pa jedan komadić grunta, pa drugi, pa jednu njivicu, pa drugu....... i bogme, pri mojoj familiji sabralo se toga dost. Zemlja je vridila, ranila narod i ki je imal više, bil je fakat i bolji gazda. E sad kad više niki ne voli delat na zemlji, jer bogme, nima matematike. Sve je jeftinije u Konzumu i Plodina. I evo ti muke. Zarasle njive i košenice u šikaru, srce me boli gledat. Zato ja svoje krčim i kosim a tega puno, za pobenavit. Napravil ja svoj „Plan 21“. Al ne kukurićem kaj ovi naši u Vladi, vengo delam. I zato ne mogu pisat. Nimam vrimena. Do pred par godin kosil sam kaj benast. Onda razbacaj, pa prevrni u podne kad ti mozak gori do vrućine, pa opet oko treće vure, a navečer u koluš i – zapali. O jeba te takvo delo. Znam, deda gleda ozgora, križa se levum i desnom, kakvu to grijotu delam, ali kamo ću sa senom. Dok je u Žegaru bilo 300-400 komadi krav, tukli smo se ki će prvi u Beginu dragu kadi je bila najbolja paša. Sada u Žegaru ni jedne krave. I ki će pojist seno. A prije, kad sam bil mać, imali smo samo na Škorašniku sedam stogi, dva stoga u šumi u Cerju, pun šajer sena i u štali najmanje 3-4 krave, a borami i više. Nikako mi dojde žal kad se tega svetim. Kosilo se i delalo od jutra do desete ure navečer, al' kulko god bilo teško, bilo je nikako i lipo. Ja kosil nis ko mal nikad. Deda ni dal. Znal je reč:

„Pušći, još si mać. Nakosit ćeš se“.

Al sam zato cel dan drugo delal. Deda je kosil već od pete vure, ranom zorum. Oko devete odnesem mu ja fruštik i friške vode. On legni pod slivu u lad, počini malo, popi malo vode, poji ono kaj sam donesal i opet na posal. Iza devete ure kosilo se više ni. Jok brajne. Kuvalo je, kaj u paklu. Ja razbacaj ono kaj je deda pokosil, pa ravno na košaricu. Sunce pripeklo, mi haklamo. Jebe nam se za vrućinu. Oko podne na becikl, pa na Škorašnik. Prevrni seno prvi put, i brzo nazad na košarku. Opet par hakli, pa na južinu, pa prevrni drugi put seno, pa opet biž haklati. I onda se čudidu kaj smo bili najbolja generacija košarkaši u Ogulinu. Najteže mi je bilo navečer. Znam, svi haklaju, ja spremam seno. Zberi u hrpu, u koluš, pograbi, naloži voz, upregni blago i doma. A onda ono najgore:

„Ajd ti mali u rožnik i pazi - dobro gazi, da kaj više more stat“.

Jeba ga rožnik. Dijat nis mogal od prašine i vručine. A kako sam gazil, moreš mislit. Imal sam 40 kil. Onda još beciklom „skoči“ na Bukovnik po friške vode a do tamo tri i pol kilometra. I tulko nazad. A mrak ko u rogu. Deseta je ura. Prst pred nosom ne vidiš. Da mi je niki onda rekal:

„E vidiš mali, tuj, na ovoj njivi u Vučići, napravit ćeš svoju kuću“, mislil bi da je benst. A da je rekal, čovik bi borme i pogodil.

Sve gruntam, sada bi se rado zaminil za to vrime. Bilo je morda ništo teže ali i nikako lipše. Poštenije. Mirnije. I konda je med ljudi bilo nikako više ljubavi. Znali smo kaj nesmimo i to nismo deleli. A ono kaj smo smili, delali smo od srca. I sanjali kako jedneg dana nećemo morat kosit. E tuj sam se zajebal. Kosim i sad, i zato nimam vrimena pisat. Uvatil sam za ovi par redi malo vrimena u ladu, jer na sunce me mrzi pojt. Kosit ću kad zaladi. Navečer. Iza sedme ure. Drugi dan osušit i opet.......zapalit. Oneg je Sizifa jebal kamen, mene seno. Ajte bog i nemojte kaj zamerit.

Ray Ban kosac!

 

Photo by Pepino Škorašnik

 

20. 6. 2012.

Nebojša Magdić