FUNTANE NAŠE MLADOSTI

Nekada davno davno, u  neka davna, davna vremena, kada sam ja još bio mlad, funtane su već onda bile stare. Ali lijepe.  Makar imale samo jednu cijev sa slavinom. Za naše bake, one su bile nešto poput današnjih kafića. Mjesto gdje su se mogle naći na „čašici razgovora“ i Ane i Franka i Mande,  i Kate i Zore, i Bare i  Mare.

Slika tih  starih dragih žena, s amperima na glavama nikada mi ne izlazi iz sjećanja. Nikako ne mogu, ma koliko duboko razmišljao, shvatiti kako im je uspjevalo napuniti posudu vodom, metnuti svitak na glavu i na to vrgnit kabal, ili ona ka je bila novčanija, amper. Pun do vra. Razom. Jednu bi ruku podbočile na kuk a drugom onako,tek tulko reda radi, održavale ravnotežu. Lagano su se zibale levo-desno,  balansirajući da ne prolju  ni  jednu kap vode. I razglabale, razglabale u nedogled. 10 minut, 20, pol vure. Ki je prodal vole, ki bi kupil dobru kravicu, ki je zel kakvu dobru njivu, kulko ki goji prasci, kulko kokoš, kakvu ka ima dotu, kad će se ka udat i t.d. Uvik sam gledal i čekal kad će se ka zapet za kakav kamen na cesti, i sve ražljati. Al nis dočekal.

Svitak za na glavu

 

Ovako je to izgledalo nekad.

"Već smo Janjo vuru ovde, ajmo doma, treba pristavit južinu..."

 

Pri meni u krugu, od par stotin meteri, bilo je pet funtani. Pri Vidnjeviću jedna ka stoji još i danas sva obrasla u bršljan. Jedva se vidi. Druga je bila kod Švarca. Iza zgrade današnjeg ZOP-a, iznad špilje Medvedice. Tuj je bila najmrzlija voda. Treća je bila pri Munja, kadi je Tiho  s benzinske napravil kuću. Tuj je bilo i korito za napajat blago. Četvrta je bila na rampi, ispred kuće Josice Badanjka a peta je bila preko „bedema“ (pruge), Lovrićeva. Ta je bila najlipša. Kad bi ne deda poslal s bocunom po vodu, uvik bi rekal: „Nemoj pojt preko „bedema“, more te cug zgazit. Ajd na rampu, tuj ti je siguro“.

A funtana pri rampi, kod kuće Josice Badanjka, kadi se skreće prema pilani, sada Bjelinu, nikako mi je bila najnarednija. Znal sam se sprtit na vr nje i blejat na prugu, kako mašina „foršiba“. Vozi vagone na jedan kolosjek, pa prekopčaj, pa prebaci skretnicu, i tako celi dan. Znal sam tako kaj spomenik sidit na funtani po vuru. A vavik je bilo dice bilo prinjoj. Malo bi se špricali i poljivali, pa gacali po prašini a najrađe smo brojili vagone. Vlak je onda prolazil svako malo. Prema Zagrebu ili prema Rjeki. Stari su divanili - prema Fijumi. A znal je bit dugačak par stotin meteri.

„Kaj misliš kulko ima vagoni“, rekal bi niki.  Onda bi mi pogađali. Jedan bi rekal 50, drugi 64, treći 70.  Onaj ki bi najviše fulal, dobil je od svakega po vritnjak.

K Lovrićevoj funtani znal sam pojt onako bez veze, i ako sam moral prejt prugu. Bila je to nikako više gospodska funtana. Znali su stari ljudi sidit na zidiću oko funtane, zamatat duvan i razglabat svašta. Jedina ona je ostala u okruženju mog djetinjstva. Druge su dolaskom vodovoda u svaku kuću, jednostavno zapuštene i srušene. Najduže su se održale one koje su imale korita za napajanje blaga. A onda je polako, kako je vrijeme prolazilo, svakoga dana bilo sve manje kravica, pa još manje, a s njima su nestajala zadnja pojilišta  i zadnje funtane. Kako je došal vodovod u svaku kuću, tako smo zaboravljali funtane. A one stare žene, navike valjda radi, uporno su odlazile po vodu na funtane, i ako su je imale u kući. A kada je i njima prošlo „vrijeme trajanja“, kada su zauvijek otišle, zapustili smo funtane. I polako rušili jednu po jednu. Koda su keme smetale. I dan danas mi je nikako žal za njimi. Kaj je kega koštalo da su ih ostavili. Mogal se je čovik onako iz pipe, napit ladne vode. Bile su dokaz jednog vremena koje je otišlo u nepovrat. Otišle bakice s amperima na glavi, otišle funtane. Otišlo jedno vrijeme, ostavivši nam samo sjećanja. Negdje po selima sigurno još postoji poneko pojilište i funtana a u gradu je ostalo samo vrelo-funtana - Cesarovac, o kome uredno vodimo brigu. Druga funtana, koju smo  zapustili, je ona Lovrićeva. Kvalitetno naporavljena još odoljeva zubu vremena i našem nemaru, ali ne izgleda više ko u dane moga djetinjstva. Pa se pitam, kao i mnogi, zar je toliko teško napraviti 10-ak metara kovane ograde, spojiti vodu i Lovrićevoj udahnuti novi život. A okolo nje postaviti par klupa, posaditi dvije-tri autohtone ogulinske lipe, poneku ljuljačku za najmlađe i ....... dobili bi jednu urbanu površinu gradu na ponos.

Jedna od zadnjih funtani u gradu uz Isin kiosk. Na početku Šetališta Krelenac, prema Vučićima. Srušena pred 10-ak godina. Ne znam kome je jadna smetala.

 

.

Lovrićeva funtana nekad.

Lovrićeva funtana danas. Umjesto ukrasa - ruglo.

 

19. 1. 2018.

Nebojša Magdić

Komentari  

#11 kula frankopanska 2018-09-07 19:24
Nešo,zaboravio si jos jednu funtanu jako blizu kuce

tvoga dide.Bila jetocno na mjestu gdje je sada kuca

Mate Biondića u Žegaru.
Citat

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osvježi