ŠTO JE OVO MENI TREBALO

 

Javljati se, pisati, izložiti verbalnim udarcima sa svih strana, voditi virtualni rat s onima koji te iz bilo kojih razloga mrze, koji ne

uvažavaju ama baš ničije stavove, sukobljavati se svakodnevno s nekim imaginarnim likovima da bi istjerao pravdu u koju

vjeruješ, čisti je mazohizam.......Postoji li išta besmislenije. Da. Postoji. To je - ništa nepisati. Pišem, jer ovakav beznačajan i malen,

hodeć poput Tina ispod zvijezda, želim ostaviti barem sićušan trag u beskraju vremena. Ostaviti malene zapise o dobu u kojem

živimo, o malim običnim ljudima, dragim prijateljima, događajima, ljubavima, mržnjama, radostima, lažima i istinama, da bi netko

nekada, čitajući ove retke, osjetio u njima tračak nadanja da nismo pali u zaborav. Pišem da bih rasčistio sam sa sobom, sa svojim

strahovima, nadanjima, davnim i sadašnjim ljubavima, čežnjama.  Pišem.......ma hajde nemoj  kenjat Nešo. Pišeš jer nemaš kaj

delet. Pokosil si travu, osušil je i zapalil, spremil si drva za zimu, napravil na Škorašniku baraku koju pretenciozno zoveš

vikendicom, nemaš love za piće u Starom gradu, i jednostavno ti preostaje samo nešto beznačajno laprdat. Evo to je istina, priznaj,

budi pošten.

 

Napisah ovo pred, ne mogu vjerovati, 25 godina. Pa možda nije loše objesiti tipkovnicu o klin. 

 

Možda je došlo vrijeme.  Da se vi od mene, i ja od vas odmorim.

 

10. 4. 2026.

Nebojša Magdić