ŠTO JE OVO MENI TREBALO

NEBOJŠA pl. MAGDIĆ

Javljati se, pisati, izložiti verbalnim udarcima sa svih strana, voditi virtualni rat s onima koji te iz bilo kojih razloga mrze, koji ne uvažavaju ama baš ničije stavove, sukobljavati se svakodnevno s nekim imaginarnim likovima da bi istjerao pravdu u koju vjeruješ, čisti je mazohizam.......Postoji li išta besmislenije. Da. Postoji. To je - ništa nepisati. Pišem, jer ovakav beznačajan i malen, hodeć poput Tina ispod zvijezda, želim ostaviti barem sićušan trag u beskraju vremena. Ostaviti malene zapise o dobu u kojem živimo, o malim običnim ljudima, dragim prijateljima, događajima, ljubavima, mržnjama, radostima, lažima i istinama, da bi netko nekada, čitajući ove retke, osjetio u njima tračak nadanja da nismo pali u zaborav. Pišem da bih rasčistio sam sa sobom, sa svojim strahovima, nadanjima, davnim i sadašnjim ljubavima, čežnjama.  Pišem.......ma hajde nemoj  kenjat Nešo. Pišeš jer nemaš kaj delet. Pokosil si travu, osušil je i zapalil, spremil si drva za zimu, napravil na Škorašniku baraku koju pretenciozno zoveš vikendicom, nemaš love za piće u Starom gradu, i jednostavno ti preostaje samo nešto beznačajno laprdat. Evo to je istina, priznaj, budi pošten.

    I tako, skrušeno priznajući razloge pisanja, pokušavam se priključiti nekim nepoznatim ljudima, koji su svojim blogovima obogatili ogulinsku novinarsku scenu, govoreći otvoreno o onome, što mi profesionalni novinari nismo mogli, osim kad smo ponekad znali popizditi.

MAKS sa svojom Maksimalom, najdugovječniji je ogulinski bloger. Uz one iznimno značajne teme, često se je puta znao baviti mojom malenkošću i mojim beznačajnim novinarskim radom. Bogme, znao me je nabrati žestoko, praveći pri tome grešku, koristeći samo jedan izvor informacija. Drugu stranu medalje nikad nije okrenuo. Šteta. Znao me je Maks i pohvaliti, kada sam znao "nabrati" one koje nije volio. Maks je u svom pisanju, duboko sam uvjeren, potreban  ovom Gradu. Makar se s njim ne slagao. On piše studiozno, piše stručno o temama koje pozna, i ono što mu je po meni najveća vrlina, to je, da je Maks krajnje princiipijelan. Bez obzira  na posljedice.

JANJO dosta pisala, rado sam čitao njene/njegove tekstove, malo se doduše borila s ogulinskim narječjem, ali teme i duhovita obrada, bile su pravi melem. Nešto originalno. Kaj je s Janjum da je ni, grom pukal va nju.

RAMBO me je znao oduševiti, još uvijek se rado vratim na neke njegove tekstove. Što se dogodilo s duhovitim kroničarem i kritičarom naših, odnosno "njihovih" gluposti. Nije mi jasno. Jednostavno je nestao. Šteta.

OGULIN BLOG posebna je priča. Čovjek koji naprosto kao da ne živi u ovom vremenu. Ono je grubo, on je nježan, ono je pokvareno, on je pošten, vrijeme je primitivizma, on je iznad toga. Čini mi se da se neugodno osjeća  okružen zlobama, lažima, ljudskom glupošću. U njegovim tekstovima provlači se jedna nit blagoga defetizma, ili mi se samo tako čini. Rijetko piše, nažalost.

OGULINSKE USKE STAZE nekako mi je najbliži. "Uski" piše tečno, čini mi se i s lakoćom, sa stalnom izmjenom ritma rečenice, pa su mu stoga tekstovi vrckavi i sočni, a zajebantska satira glavni mu je adut.  "Uski" je ko izmjenična struja. Malo ga ima, malo ne. Stari trgni se, malo pojačaj.

Pročitam još neke blogove i portale, naravno i komentare, simpa su mi Argus i Hugo, te još neki, ali ovi spomenuti bili su mi na radiju od strane Nenčija stavljeni kao favoriti, pa sam njih prve otvaral . To činim i sada. Za uvod dosta. Ajmo u Stari grad. Ako je Momo tamo, piće će sigurno platiti.

• Pret