CVITNA NEDILJA - AL NIKAKO TUŽNA

CVIJETNA NEDJELJA, KAD SAM BIO MALI, NEKAKO JE OSTAVILA U MENI POSEBNO SJEĆANJE. NEŠTO LIJEPO ZA ŠTO NE NALAZIM RIJEČI. OVE GODINE, ZBOG TOG NESRETNOG VIRUSA KORONE, SVE JE DRUGAČIJE. NEMA NI BLAGOSLOVA GRANČICA, NI SVETE MISE, NI UMIVANJA, U DAN PRIJE UBRANOM, POLJSKOM CVIJEĆU. OSTAO JE SAMO ZAPISAN TEKST O CVIJETNICI IZ ONOG BOLJEG VREMENA. NEKA OVA BUDE JEDINA I ZADNJA OVAKVA. I NEKA NAM SVIMA, I ONIMA KOJI VJERUJU I ONIMA KOJI NE VJERUJU, BOG POMOGNE.

Nikako mi je vavik Cvitna nedilja, dok sam bil mać, bila drag, nikako lip blagdan. Sećam se kad bi mi deda znal reč:

„Jutri moj mali, počinje Velki tjedan prvlje Vazama. Projt ćeš popodne na Skorašnik i nabrat rožic da se, prije Maše, umijemo u cvitnoj vodi.“

I prošal bi sav sretan s maćom košaricom nabrat rožic. Bilo je već svega. I visibab kulko voliš, i ljubic - beli i plavi, pa onda kaj cekin žuti jaglaci. Bilo je rožic svake fele. Naberem ja punu košaricu, za cel bi Žegar bilo dost, i biž doma. Drugo jutro, sve kaj sam nabral, baka bi metnila u lavor pun vode i va tem sam se onda umival. Onda bi mi lipo obukli svetašnju robicu i poslali na mašu. Nosil sam sobum drenovu grančicu. Pred crikvom bi se sabral narod i velečasni bi blagoslovil drenovu il maslinovu grančicu, kako je već ki imal. I onda smo u procesiji išli u crikvu na Mašu. Blagoslovljena grančica stajala celu godinu uz svetu sliku nad mojim krevetcem a druge, iznad kreveta na križu pri baki i dedi, i pri teti i tetku. Jednu je grančicu deda znal odnest i u štalu a ki put i na njivu. I od tega vrimena, sve je ostalo ko prvlje, samo se grančica više ne nosi u štalu, jer više nigder nima blaga. Al zato, maslinova grančica ko vavik, i sada, celu godinu stoji iznad naših kreveti ili sveti slik. Sve je isto samo smo mi zericu drugačiji, zericu stariji.

P.S. Slike su iz 2017. i 2018. godine

5. 4. 2020.

Nebojša Magdić

• Pret
• Sljedeće