LOVRIĆEVA FUNTANA - VODA PONOVNO POTEKLA.

Evo konačno je rekonstrukcija Lovrićeve funtana završena. Opći dojam - čista petica. Već sada izglada vrlo lijepo, a kad poraste drveće i napravi hlad, dojam će biti još ljepši. I ako nisam bio žedan, s užitkom sam se napio vode iz obnovljene funtane. Kao nekad davno, iz već zaboravljenog vremena.

O funtanama sam pisao već prije par godina.  Evo da malo kopiran TV ljetnu shemu, i repriziram neke postove. Ovaj je od siječnja 2018. godine.

------------------------------------------------------------------------------

Nekada davno davno, u  neka davna, davna vremena, kada sam ja još bio mlad, funtane su već onda bile stare. Ali lijepe.  Makar imale samo jednu cijev sa slavinom. Za naše bake, one su bile nešto poput današnjih kafića. Mjesto gdje su se mogle naći na „čašici razgovora“ i Ane i Franka i Mande,  i Kate i Zore, i Bare i  Mare.

Slika tih  starih dragih žena, s amperima na glavama nikada mi ne izlazi iz sjećanja. Nikako ne mogu, ma koliko duboko razmišljao, shvatiti, kako im je uspjevalo napuniti posudu vodom, stavit svitak na glavu i na to vrgnit kabal, ili ona ka je bila novčanija, amper. Pun do vra. Razom. Jednu bi ruku podbočile na kuk a drugom onako,tek tulko reda radi, održavale ravnotežu. Lagano su se zibale levo-desno,  balansirajući da ne prolju  ni  jednu kap vode. I razglabale, razglabale u nedogled. 10 minut, 20, pol vure. Ki je prodal vole, ki bi kupil dobru kravicu, ki je zel kakvu dobru njivu, kulko ki goji prasci, kulko kokoš, kakvu ka ima dotu, kad će se ka udat i t.d. Uvik sam gledal i čekal, kad će se ka zapet za kakav kamen na cesti, i sve ražljati. Al nis dočekal.

Za sve su imala vremena. Nikud im se nije žurilo. Na funtani su razmjenjivale najnovije vijesti.

Pri meni u krugu, od par stotin meteri, bilo je pet funtani. Pri Vidnjeviću jedna s koritom za napajat blago, ka stoji još i danas, sva obrasla u bršljan. Jedva se vidi. Druga je bila kod Švarca. Iza zgrade današnjeg ZOP-a, iznad špilje Medvedice. Tuj je bila najmrzlija voda. Treća je bila pri Munja, kadi je Tiho  s benzinske napravil kuću. I tuj je bilo i korito za napajat blago. Četvrta je bila na rampi, ispred kuće Josice Badanjka a peta je bila preko „bedema“ (pruge), Lovrićeva. Ta je bila najlipša. Kad bi me deda poslal s bocunom po vodu, uvik bi rekal: „Nemoj pojt preko „bedema“ k Lovriću, more te cug zgazit. Ajd na rampu, tuj ti je siguro“.

A funtana pri rampi, kod kuće Josice Badanjka, kadi se skreće prema pilani, sada Bjelinu, nikako mi je bila najnarednija. Znal sam se sprtit na vr nje i blejat na prugu, kako mašina „foršiba“. Vozi vagone na jedan kolosjek, pa prekopčaj, pa prebaci skretnicu, i tako celi dan. Znal sam tako kaj spomenik sidit na funtani po vuru. A vavik je bilo dice bilo prinjoj. Malo bi se špricali i poljivali, pa gacali po prašini a najrađe smo brojili vagone. Vlak je onda prolazil svako malo. Prema Zagrebu ili prema Rjeki. Stari su divanili - prema Fijumi. A znal je bit dugačak par stotin meteri.

„Kaj misliš kulko ima vagoni“, rekal bi niki.  Onda bi mi pogađali. Jedan bi rekal 50, drugi 64, treći 70.  Onaj ki bi najviše fulal, dobil je od svakega po vritnjak.

Na Lovrićevu funtanu znal sam pojt onako bez veze, i ako sam moral prejt prugu. Bila je to nikako više gospodska funtana. Znali su stari ljudi sidit na zidiću oko nje, zamatat duvan i razglabat svašta. Jedina ona je ostala u okruženju mog djetinjstva. Baš ni u dobremu stanju, al se još drži.

Druge funtane su dolaskom vodovoda u svaku kuću, jednostavno zapuštene i srušene. Najduže su se održale one koje su imale korita za napajanje blaga. A onda je polako, kako je vrijeme prolazilo, svakoga dana bilo sve manje kravica, pa još manje, a s njima su nestajala zadnja pojilišta-korita  i zadnje funtane. Kako je došal vodovod u svaku kuću, tako smo ih zaboravljali. A one stare žene, navike valjda radi, uporno su odlazile po vodu na funtane, i ako su sada vodu imale u kući. A kada je i tim dragim ženama prošlo „vrijeme trajanja“, kada su zauvijek otišle, funtane smo zapustili. I polako rušili jednu po jednu. Kao da su kome smetale. I dan danas mi je nikako žal za njimi. Kaj je kega koštalo da su ih ostavili. Mogal se je čovik onako iz pipe, napit ladne vode. Bile su dokaz jednog vremena koje je otišlo u nepovrat. Otišle bakice s amperima na glavi, otišle funtane. Otišlo jedno vrijeme, ostavivši nam samo sjećanja. Negdje po selima sigurno još postoji poneko pojilište i funtana a u gradu je ostalo samo vrelo-funtana - Cesarovac, o kome uredno vodimo brigu. Druga funtana, koju smo  zapustili, je ona Lovrićeva. Kvalitetno napravljena,  još odoljeva zubu vremena i našem nemaru, ali ne izgleda više ko u dane moga djetinjstva. Pa se pitam, kao i mnogi, zar je toliko teško napraviti 10-ak metara kovane ograde, spojiti vodu i Lovrićevoj udahnuti novi život. A okolo nje postaviti par klupa, posaditi dvije-tri autohtone ogulinske lipe, poneku ljuljačku za najmlađe i ....... dobili bi jednu urbanu površinu gradu na ponos.

Lipo teče, kaj prvlje.......

Zel bocun i došal natočit...

Neki brundaju da nije ista. Evo stare fotkice pa usporedite. Ja vidim jedino razliku kaj je sada obložena u kamen. Drugo mi je sve isto. E da. I nekako mi, valjda radi terena, sada nova malo "visi".

8. 6. 2022.

Nebojša Magdić