PROTIV SVIH ZASTAVA.

Svako malo, netko na blogu „Ogulin u srcu“, prišije mi etiketu notornog HDZ-ovca ( to je, kao nešto strašno ), koji u svojim postovima navija za tu stranku. A radi se tu o petljancijama, lažima, insinuacijama. Oni mlađi, uzimaju to zdravo za gotovo, vjeruju nepoznatim hejterima. Hejteri su osobe, takvima ih barem definiraju, koje su jednostavno nezadovoljne životom, ne vole nikoga, mrze sve. Zajednički im je nazivnik – nepismenost i  prostački vokabular, a neki zagađuju net prostor, pišući po partijskom zadatku. Stoga sam ja, „notorni HDZ-ovac“, ne imajući pametnijeg posla, malo prosurfao po svojoj arhivi, da bi pokazao da hajterska haranga na moju „beznčajnost“, baš i ne drži vodu. I da se to ne zaboravi.

Budimo na čistu. Kada je u pitanju stranačka opredijeljenost, dileme nema. HDZ mi bliži, zapravo, daleko bliži od SDP-a, to je razumljivo. Jer u HDZ-u,  od prvih početaka mnogi su moji prijatelji, ljudi s kojima sam odrastao i kojima sam, u tim prvim počecima i burnim vremenima, maksimalno pomagao kada je bila u pitanju promidžba.

No budimo na čisto i s tim, da i u SDP-u imam prijatelje. Što je meni najnormalnija stvar. Ideološki doduše nismo bliski, što nam je u komunikaciji nebitno, ali kulturološki, vozimo istim kolosijekom. Tu smo na istoj strani. Zapravo, tu među ljudima i nema nekakve razlike, ali netko je u ovom gradu mudro bacio kost, oko koje se glođemo, i posijao mržnju. I mržnju i podjele.

E sada, zašto ovo pišem. Zato, da budem pošten, što mi je dosadno, a za neku „šljaku“ po Škorašniku, po ovoj zimi, baš i nisam raspoložen. Pišem ovo iz jednostavnog razloga, da kada je u pitanju moje pisanje, pokažem i drugu stranu medalje.

Da pokažem, da sam, u vrijeme kada je HDZ u državi i gradu bio najjači, često puta bio u ratu s njima. Živo mi se  j…lo  kako će gazde reagirati. A oni me i smjenjivali, i kažnjavali. A ratovao sam, ne zbog toga što te ljude nisam volio ili uvažavao, već iz jednostavnog razloga, što se nisam slagao s nekim njihovim, u najmanju ruku, nelogičnim postupcima, i to javno komentirao. Promptno, onako na prvu. Po načelu – što na umu, to na drumu.  Što baš i nije bilo pametno.

Znali su mi reći: „Pukal bi da ne premučiš.

Zbog svega toga, zbog istine, povremeno ću objaviti neke tekstove, u kojima ćete moći vidjeti, da baš nije velika razlika u moj pisanju, u odnosu na ondašnju i današnju vlast u gradu. Bez obzira na simpatije.

Danas sam pronašao iz novina dvije sličice. Ne znam koja je godina. Možda Duda zna, ona je tu uvijek bila pedantna. Ja aljkav. No nije ni bitno. Evo. Čak se baš dobro ni ne sjećam koji je razlog ovog sukoba, ali „nisam mogal premučat“.

14. 11. 2024.

Nebojša Magdić

• Sljedeće