ŽIVOT POD MASKAMA

Korona, maske, distanca, cijepljenje, pranje ruke, Covid potvrde, prosvjedi i ect,  naša su svakodnevica. Oko toga se lome koplja, oko toga se dijelimo toliko žestoko, da mi točno dođe žao, što smo se tako olako odrekli podjela na partizane i četnike. S njima mi je nekako situacija bila jasnija. S ovim pak Codivom, ništa mi više nije jasno.

Natankam neki dan gorivo na našoj benzinskoj, i krenem platiti. Na vratima klasična upozorenja o distanci, maskama, dozvoljenom broju osoba u malenom prostoru. Ali to izgleda vrijedi samo za nas budale, koji se toga držimo. Za one druge, „mudrace i pametne“, ta upozorenja vrijede „ko buli gaće“.  Ne jebu oni upozorenja ni za „suhu šljivu“. Ni stari, ni mladi. Jedino vidim da naše drage Ogulinke uvažavaju i poštuju preporuke o nošenju maski.

Stavim dakle masku, i krenem platiti. Pogledam unutra, 3-4 „mudraca“ guraju se u uskom prostoru, nabili se jedan na drugoga, jedni bi platili gorivo, jedni bi cigarete, jedan pretresa police s pijačom,  samo čekam da otvori bocu i počne piti. Zajednički im nazivnik – svi bez maske.  Za njih je to izgleda najnormalnije. Približim se vratima i ona se otvore a ja skrušeno zapitam:

„Oprostite, mogu li je unutra s maskom“. Gledaju me blesavo. Ne kuže moju šegu. Ne kuže da ih zajebavam. Valjda im ja izgledam blesavo s maskom, jer za njih je ona, nepoznanica.

Tiho naplaćuje. Ima masku i još je zaštićen pleksiglasom. „Mudraci“ platiše i odoše a ja pitam Tihu:

„Dobro jeba ga, koji ih ku...c puštaš unutra bez maske“.

„A kaj ću im ja. Još bi se potukli s menom da ih upozorim“.

Slegnem ramenima i odoh. Pa malo gruntam o maskama. Ima ih svakakvih. Zelenih, plavih, crnih, ma u svim bojama. Pa onih s modnim detaljima. Pa s stranačkim simbolima. Pa s grbovima omiljenih klubova. Pa onda one s filterom a najviše me oduševljavaju one, kojima, od dugog nošenja, boju ne možeš ni prepoznati. A nose se po osobnom nahođenju. Ispod brade, tek toliko da ih vidimo. Pa onda preko ustiju a iznad im viri nosina ala Cyrano de Bergerac. Pa onda nekima vise iz uha, kao da čovjek želi reći – vidiš imam je. A neki nose maske u džepu, da ih ne bi izgubili.

Neki dan ulazim u Mivitovu prodavaonicu kod semafora. Cure imaju maske, dvoje kupaca kakođer, troje s maskama čekaju vani da dođu na rad i uđu unutra. A u pekari, čovjek s dvoje male dječice,  nošalantno šetka i razgleda bogatu i primamljivu Mivitovu ponudu. On bez maske,  dječica bez maske. A svi oko njega s maskama. Samo je on pametan. Fučkaš masku.  Jebe mu se.

Tako je i u trgovačkim centrima. Uvijek se nađu pametni, koji među ljudima s maskama, lunjaju bez maske. Stanem u red u Lidlu pred blagajnu. Držim distancu pred kupcem ispred mene i ako bi se rado približio jer kupac, jedna mlada gđica ima baš fajn pozadinu. Ali jebi ga. Legalista sam i držim se reda. I distance. Samo gledam sa uživanjem, ne približavam se. Kad iza mene, netko se gura. Okrenem se. Ono kreten bez maske, nabio mi se ravno na guzicu.

„Oprostite, ako vam se moja guzica baš tako dopada, možemo se dogovorit. Samo stavite masku i pokažite mi covid potvrdu“, pa ćemo ugovorit „posal. Nisam skup“.

Ljudi se u redu počnu smijati a bedak me glupo gleda. Ne kuži. Sad ja poludim:

„Dobro pizda mu materina, očeš mi sjest u krilo“.

Onda mu je valjda u tupavoj glavi sinulo. Odmakne se i iz džepa izvuče masku. Onu kojoj od starosti ni boju ne možeš odredit. I ostade tako, držeći je u rucu. Bože, mislim si, kakve budale žive u ovoj zemlji.

I tako svuda. S jedne strane ona velika većina s maskama, a sa druge strane oni tipovi, za koje maske ni ne postoje. To su oni kojima je notorni Miro Bulj idol, a vođa zagrabačkog prosvjeda, psihički bolesnik Marko Francišković, moralna vertikala. A ako im prigovoriš, reći će da su progonjeni, obespravljveni, segregirani. Zalud molbe i kuknjava premijera i predsjednika, ministara i članova stožera, lijevih i desnih, znanstvenika svjetskog ugleda. Zalud apeli epidemiologa i liječnika. Zalud se na TV vrte spotovi poznatih osoba s preporukama – nosi masku i drži distancu. Budi odgovoran.  Zalud sve, jer budali ne možeš dokazati. Dok taj jebeni virus budala negdje ne pobere. A onda mu je kasno.

Ne nose maske a vjerovatno su i protiv cijepljenja, jer njima ne može biti ništa....... Nalazimo se zajedno s Bugarima pri sramnom kraju ljestvice u Europi, s jednim od najmanjih postotaka procijepljenosti, i jednim od najvećih slučajeva umrlih. Preko 11 tisuća. Točnije, 11,5 tisuća.

Pa to je ljudi moji, jedan grad, jedan Ogulin.

Znam da će na ovo neki popizditi jer u njihovom mentalnom sklopu, oni su u pravu. I tko je tu, pitam se, više pametan.

9. 12. 2021.

Nebojša Magdić

• Pret
• Sljedeće