DIP - PRIČA KLINCA S PILANE

Jednom davno, kada sam pisao za Večernjak, napravio sam malu reportažu i naslovio:

Kada DIP kihne, Ogulin dobiva upalu pluća.

Jer stvarno je bilo tako. Ovo je pričica klinca koji je godinama bio vezan uz Pilanu. Igrali smo se med vitli sakrivača. Vozili u maćim vagonetlimi, krali daske i od njih delali puške i pištolje, škatulje za lovit tice, špiljali črez mala okna u kuglanu kadi je radnička klasa tukla po špriceri..., rječju, živili i rasli s Pilanum.

Moji imali njivu. Veliku, lipu, rodnu. „Magdićka“ se zvala. Išla od tvornice „debeleg“ nameštaja do bajera – pruge. Pol dana je nisi mogal obajti kulika je velika bila. A onda nam najprije zeli pol njive. Velidu, za pilanu.  Baka tila pisat Bakariću. Tato mu pred skoro 100 godin bil predsednik Sudbeneg stola u Ogulinu. Dolazil stari gospodin Bakarić knam doma. Deda mu je znal napravit bakanđe za ogulinsku snižinu. A vatal je i puhe a stari Bakarić bil lud za njimi. Al niš od pisanja . Ode pol njive. Platili su ništo. Jadno. Pital sam kulko.

„Ko jedna manja kravica“, znal je reć deda.

„A kulko je vridilo“.

„A bogme 6-7 pari dobri volov“.

Jebla me takva pravda. Al kaj ćeš. Bilo takvo vrime. Kaj su drugovi zamislili, to su i zeli. To se zvalo „društveni interes“. Onda su nam zeli i ono kaj je od njive ostalo. Ostal nam je samo, kaj i drugim Žegaranimi, put črez Pilanu kudaj smo išli u Rašće. Kad god je bila kakva zgoda, znal sam na kola nabacit iz vitla ku žaganicu. Deda je znal pobenavit. Ni volil kad ki krade. A ja jesam. Mislim sam tako barem malkoca naplatit kaj su nas zajebali za „Magdićku“. A uz to kaj je jedan del pilane na našem numeru, za Pilanu sam bli vezan jer nam je kuća 300-400 metri dalje. Svetim se kad su me znali poslati po vodu na funtanu pri Badanjku, pri rampi. Zemi bucunić, opri pipu i toči vodu a ono najedanput svom snagom rukne sirena s Pilane. Sad, dal u dvi il tri vure, ne morem se svetit, al pamtim dobro kad je s posla krenila kolona radniki. Igla nemore past kulko ih je bilo. Niki su borami imali becikle. I to oni kaj nisu pri Mikanu zapili plaću črez misec. Pilo se na knjigu. Piješ, nimaš novac, zapiše te u teku, i projdeš. I tako svaki dan. Kad prvega budi plaća, prvo vrni kaj si pri Mikanu popil, onda naruči frtaljić pečenje pa opet nanovo. Sve je bilo nikako, kako bi vam rekal, i teško i lipo. Čudno niko vrime. Volil bi da se vrne, a i ne bi.

DIP, a s njim i Pilana, polako je al seguro rasla. Sve više radniki delalo. Kašnje su si niki mogli i kakav manji autić  zet. Ako su bili šparni.  A druge su vozili autobusi - dva prema Zagorju i Desmerica, jedan prema Turkovići, ma vozili su na sve strane. Narod delal i nekako živil. Posal nisi mogal dobit samo ako si bil leventa.

A onda se Pilana počela modernizirati, širiti proizvodnju, težiti ka finalizaciji. Tvornica montažnih kuća bila je cijenjena u cijeloj bivšoj državi. Radili su stambene prostore, dječje vrtiće i slične objekte s tisućama kvadrata. Uvedena je društvena prehrana u krugu Pilane, restoran, ambulanta, kuglana. Izgrađena je moderna Tvornica masivnog namještaja na preko 1o tisuća kvadrata, s najsuvremenijom opremom. Proizvodili su komode s vitrinom, blagovaoničke stolove, stolice, trosjede, dječje krevetiće i ostali namještaj od masivnog drveta, a gotovo sve je plasirano na devizno tržište u SAD, Kanadu, Francusku, Englesku i skandinavske zemlje. Sagrađena je i nova pilana, u to vrijeme jedna od najmodernijih u ovom dijelu Europe. U DIP-u znalo je raditi 2,5 do 3 tisuće ljudi. Pola grada DIP je hranil. A onda – krenulo nizbrdo. Ne odjednom, već polako. Negdje se je ušlo u krivu investiciju, negdje su se planeri preračunali, negdje su neki namjerno ili ne zeznuli stvar i odoše kola nizbrdo. Krenuli i štrajkovi. Pa onda još veće zlo – rat. Radnici alat zamijenili oružjem a kada su s vratili, za njih više nije bilo mjesta. Ode sve na bubanj. Oni koji bolje poznaju situaciju, tvrdili su da je DIP trebao i mogao cijelo vrijeme rata funkcionirati. Zašto nije pitanje je na koji nećemo dobiti odgovor. Tek jedno je jasno. U poznatoj hrvatskoj privatizacijskoj gunguli, lokalna vlast nije se snašla i debelo je „omanula“. Učinjeno nije ništa i nekadašnji ogulinski gospodarski ponos DIP, isto poput Izgradnje, Ventilatora, Kapele, Zvijezde, Sintala, Slobode…….otišao je u povijest. A radnici na cestu.

I danas, gotovo svaki dan prođem Pilanom. Lagano. Korak po korak. Nešto je novo izgrađeno – Metis, pa kupusara. Radi još  par malih pilana s muzejskom opremom.

General Miljavac napravil modernu tvornicu pa mu je, kako se to veli, „prijateljski“ zel Jozo Kalem, keg oni zločesti zovu Mafiozo. Ne znam zač. Zel je on i tvornicu debeleg nameštaja, i sve lipo sriktal. Kaj bonbon. Al srce stare Pilane, kadi je delalo i do iljadu radniki, sada je tuga i jad. Nikako mi se skrkne u duši kad sve to vidim. Kaj Vukovar 91. Ruševine. Kaj ostaci jednog poštenijeg vrimena.

DIP je davno kihnul a Ogulin još uvijek ima upalu pluća. I živi na aparatima. I svakim danom sve je stariji.

P.S.

Ako ste nekada na bilo koji način bili vezani uz DIP i Pilanu, fotke bolje da ne gledate.

Svuda okolo, jad i čemer.

Kako je nekad izgledalo, ne znam. Ali sada izgleda istinski žalosno.

Tužna slika nekadašnjeg giganta.

Vatrogasci na licu mjesta. Zlu ne trebalo.

Sve će to mila moje prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš.

Nekada je ovdje  vrvilo radnicima. Sada samo ruševine, sivilo, ruševine.......

Samo je Klek ostao i izdržao čuvenu hrvatsku "muljažu".

Photo by Nešo Skorašnik

5. 4. 2014.

Nebojša Magdić