ŠTO JE OVO MENI TREBALO

NEBOJŠA pl. MAGDIĆ

Javljati se, pisati, izložiti verbalnim udarcima sa svih strana, voditi virtualni rat s onima koji te iz bilo kojih razloga mrze, koji ne uvažavaju ama baš ničije stavove, sukobljavati se svakodnevno s nekim imaginarnim likovima da bi istjerao pravdu u koju vjeruješ, čisti je mazohizam.......Postoji li išta besmislenije. Da. Postoji. To je - ništa nepisati. Pišem, jer ovakav beznačajan i malen, hodeć poput Tina ispod zvijezda, želim ostaviti barem sićušan trag u beskraju vremena. Ostaviti malene zapise o dobu u kojem živimo, o malim običnim ljudima, dragim prijateljima, događajima, ljubavima, mržnjama, radostima, lažima i istinama, da bi netko nekada, čitajući ove retke, osjetio u njima tračak nadanja da nismo pali u zaborav. Pišem da bih rasčistio sam sa sobom, sa svojim strahovima, nadanjima, davnim i sadašnjim ljubavima, čežnjama.  Pišem.......ma hajde nemoj  kenjat Nešo. Pišeš jer nemaš kaj delet. Pokosil si travu, osušil je i zapalil, spremil si drva za zimu, napravil na Škorašniku baraku koju pretenciozno zoveš vikendicom, nemaš love za piće u Starom gradu, i jednostavno ti preostaje samo nešto beznačajno laprdat. Evo to je istina, priznaj, budi pošten.